Пријатељи Жарка Видовића

Сајт у изради

Жарко Видовић

Жарко Видовић, историософ, професор историје уметности и историчар цивилизације (Тешањ, 1921 - Београд, 2016). Скојевац, логораш, опитник хришћанског правоживља, утемељитељ заветне историософије српства и богословског погледа на Његоша као хришћанског свештенопоету у Новом веку.

Жарко Видовић се родио на Бадњи дан (24. 12. 1920 / 6. 1. 1921), од оца Стевана, официра Југословенске краљевске војске, и мајке Јелене, у Босни (на територији данашње Републике Српске), у Тешњу, а крштен је и уписан у књиге рођених 17. маја исте године у Добоју, тако да му је Добој убележен и као родно место.

Гимназију је завршио у Новом Саду, 1939. године.

Од 1939. године до априлског рата 1941. године, студирао је у Загребу: прва три семестра – медицину, а у четвртом семестру прешао је на философију; сведок и учесник сукоба на левици.

По распаду Краљевине Југославије и формирању Независне Државе Хрватске, био је ухапшен у Сарајеву 1941. године. Из сарајевског затвора транспортован у Јасеновац (мај 1942); одведен на пут ка радним логорима у Норвешкој. Логори: Хрватска – Јасеновац и Земунско (тзв. Старо) Сајмиште; Немачка – Зигендорф и Штетин; Норвешка – Беисфјорд, Осен и Кориген.

Из логора у Норвешкој побегао је 1943. године у Шведску, где су бегунци из Норвешке, Финске и Немачке били дочекивани са великом пажњом и бригом шведске државе. Ту је добио статус стипендисте Краљевине и Краља Шведске што му је омогућило да, до 1945. године, студира на Универзитету у Упсали, где пише критички о марксизму (1943-1945).

По повратку у Отаџбину, 1945. године, осумњичен и ухапшен због стипендије и деловања у Шведској; заточен у неколико комунистичких затвора до пуштања на слободу због недостатка доказа (децембар 1947).

Више пута – због рата, заточеништва у нацистичком логору и, потом, у комунистичком затвору – прекидане студије наставио је и завршио на Београдском универзитету од 1948. до 1952. године. Студирао је, најпре, философију (тј. историју философије), а онда и историју уметности. За време студија се, у тешким послератним годинама, сам издржавао, радећи као преводилац у издавачким предузећима "НОПОК" и "Култура", а затим и као ликовни критичар у листовима "Борба" и "Књижевне новине".

Пошто је завршио студије (дипломирао је на Катедри за философију, а затим и на Катедри за историју уметности) запослио се у Сарајеву, где је, од фебруара 1953, радио као универзитетски асистент-предавач на Катедри за историју уметности.

Докторску тезу Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом предао је у Београду маја 1955, а одбранио, на Философском факултету Београдског универзитета, јуна 1958. године.

До 1961. године предавао је историју цивилизације, као доцент, па онда као професор (најпре ванредни, па потом и редовни), на Сарајевском универзитету; ); објављује есеје о уметности и философији у сарајевским часописима Живот, Преглед и Израз (1953-1961). Напушта Сарајевски универзитет због политичких притисака (1961); сели се у Загреб, где на Свеучилишту предаје историју цивилизације; објављује текстове у загребачким, сарајевским и љубљанским часописима. Због јавно израженог отпора агресивном наступању хрватског национализма и ширења србофобије прогнан из Загреба и са Свеучилишта (1967).

Преселио се у Београд где се 1969. године запослио у Институту за књижевност и уметност, где до одласка у пензију (1986) ради студију о Његошу; пише и објављује углавном о проблемима европске метафизике и православне историософије. Одликован је орденом Св. Саве другог степена 7. октобра 2015. године.

Живи и ради у Београду до упокојења; за собом оставља више десетина хиљада страница необјављених рукописа чланака, студија и књига.

ИЗАБРАНИ БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Објављене књиге

Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом (докторска теза), Сарајево, 1960.
Огледи о духовном искуству, Београд: Сфаирос, 1989; Нови Сад: Балканија, 2019.
Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку, Београд, Филип Вишњић, 1989.
Срби у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1994.
Трагедија и Литургија – есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш, 1996.
Суочење Православља са Европом – огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње, 1997.
Романи Ђорђа Оцића – поето-философија и коментари, Знамен, Београд, 1999.
Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.
И вера је уметност, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.
Историја и вера, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2009.
Његош и литургијске анагнозе, Београд: Светосавска омладинска заједница АЕМ; Подгорица: Матица српска – Удружење чланова у Црној Гори, 2017.
Библио-био-графија: 1948-2015, Београд: Задужбина "Жарко Видовић": Свети архијерејски синод Српске православне цркве, 2018.
Уметност у пет епоха, Београд: Приватно издање, 2019.

* * *

Објављивао ликовне критике и есеје: најпре у Борби и у Књижевним новинама (1950-1952), а затим, од 1953. до 1961, есеје о уметности и философији у сарајевским часописима Живот, Преглед, Израз:
О поезији: песник се рађа (у четири броја часописа Живот, од јануара до јуна 1959),
– есеје о појединим сликарима (Луковац, Рисимовић, Мишевић, пољски сликар Мусаилович и др.),
– есеј о апстрактном сликарству ("Живот"),
– о Хајдегеру и његовом обнављању метафизике ("Живот" и "Преглед"),
– о архитектури Корбизијеа ("Преглед"),
а књига Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом (докторска теза) је изашла 1960. године и награђена априлском наградом града Сарајева.

* * *

По преласку у Загреб (на Свеучилиште, као професор за "Историју цивилизације") сарађивао у часописима Загреба, Сарајева и Љубљане. У том периоду, између осталих, настају и следећи есеји:
Такозвана отуђеност човека у различитим цивилизацијама, објављено у Колу, у наставцима, 1963 (есеј је потом преведен на словеначки језик и објављен у Содобости, XI и XII, г. 1963).
Култура или самосвојност човека, Коло, 1964, бр.8, 9.
Философски појам слободе, Праксис, 1965.
Политика и политикологија, Наше теме, Политичка мисао, 1964. и 1965.
Феноменологија и онтологија, Преглед, Сарајево, 1967.
Уметност у пет епоха, рукопис издат као скрипта, а рад на издању те књиге прекинут је услед прогона из Загреба...
Феноменологија доживљајног искуства, рукопис који је предат у штампу у Загребу, Напријед, 1967.

* * *

По прогону и пресељењу у Београд пише и објављује углавном о проблемима православне мисли и метафизике у европској и српској историји:

1972.
Папска црква – света држава, ФИЛОЗОФИЈА, бр. 1-2, 1972. (часопис накнадно забрањен и заплењен,поново објављено у часопису "Византијско огледало, бр. 2-3, Ниш 1995).

1982.
Његошева трилогија, Савременик, 1982, бр. 7.

1983.
Логос, литургијска свест Православља, Теолошки погледи, бр. 1-3, 1983.

1984.
Критика између метафизике и херменеутике, Прилози, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1984.
Савремена култура и Црква,БОГОСЛОВЉЕ, 1984.
Зрелост и чедност (предговор) у: В. Зјенковски, НА ПРАГУ ЗРЕЛОСТИ, Хиландарски фонд, Београд, 1984.
Савремена култура и Црква, Богословље, бр. 1-2, 1984, Православни Богословски факултет СПЦ, Београд, 1984.

1985.
Суштина трагедије, Прилози, Институт за књижевност, 1985.
Хазарски речник и Луча Микрокозма, ПРАВОСЛАВЉЕ, 15. март 1985.

1986.
Свети Сава и римско право, Повеља бр. 4, Краљево, 1986, а штампано и у зборнику Студеница, 1987; и у Богословљу бр. 1, 1987. (студија преведена на енглески језик, и у два наставка објављена у relations, Serbian Literary Quarterly Magazine, Winter 1994, и № 1-2, April 1995).

1988.
Личност, уметност, Православље, Градац, Чачак, 1988.
1989.
Икона и појам – у славу Блаженог оца Јустина Ћелијског, на Благовести 1989, Глас Цркве, XVII/ 2, 1989.

1990.
Катарза, чистота флоре и Похвала биљу (о Причешћу), Савременик, бр. 1-2-3, 1990.
Свети Сава и српска историја, Православље, 15. јануар 1990.

1991.
Завет, изворно начело европске историје, Зборник КОСОВСКА БИТКА 1389. И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ, САНУ, Београд 1991.
Поштујмо светињу, ВАПАЈ ЛОВЋЕНА, Побједа, 1991.
Зашто никада није склопљен мир са немачким савезницима?, НИН, 1. и 8. март 1991. (Епоха бр. 41. од 28. јула 1992).

1992.
Лудило револуционарног ума, Осмица бр. 618, од 11. фебруара 1992.
Како је могућа обнова нације?, Осмица бр. 619, од 18. фебруара 1992.
Нација, монархија и демократија, Осмица бр. 622, од 10. марта 1992.
Монархија и нација, Осмица бр. 623, од 25. марта 1992.
Загонетка постреволуционарних монархија, Осмица бр. 624, од 8. априла 1992.
Ни демократија без нације, ни нација без демократије, Осмица бр. 627, од 20. маја 1992.
Крајина – завичај српске нововековне националне идеје, ПОГЛЕДИ, 8. мај 1992.

1993.
О метафизичким коренима руског комунизма, Хришћанска мисао, 3-5, 1993.
Криза и Православље – друштвена заједница, нација и православна личност, ШТА НАМ НУДИ ПРАВОСЛАВЉЕ ДАНАС – ЧОВЕК И ЦРКВА У ВРТЛОГУ КРИЗЕ, Градина, Ниш, 1993.
Криза и Православље, Српски књижевни гласник, бр. 11-12, 1993.

1994.
Islam Wages War Against Orthodoxy, FOCUS, 8, 1994.
Демократија и нација, Економика бр. 1-2-3, 1994.
Папизам и истина о Српском народу, Светигора бр. 27, мај 1994.

1996.
Пред Хашким судом – Боже правде!, Православље, 15. март 1996.
Истина о Србима, Образ – православни часопис за државотворну обнову Србства, бр. 3-4, Београд, 1996.
Историјска свест у роману Сеобе Милоша Црњанског, зборник МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1996, књ. XVII.
Империја и нација, Економика – Полигон бр. 6-7, 1996.

1997.
Светосавски Завет српске историје, Беседа на прослави Светог Саве, у Београду, у Сава-центру, 1997.
СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ – ОГЛЕДИ О ИСТОРИЈСКОМ ИСКУСТВУ,Светигора, Цетиње, 1997.
Духовни преображај Срба – питање опстанка, Зборник Крушевачке философско-књижевне школе, 4, Крушевац, 1997.
Историјска свест, суштина и морал нације, Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.

1998.
Исидора у Жичи, Исидоријана, бр. 5, 1998.

1999.
Јесмо ли изгубљени? Где смо?, Православље, 1. октобар 1999.
Бог се драги на Србе разљути, Православље, 15. октобар 1999.
Да ли је Српски народ болестан?, Православље, 15. новембар 1999.
Сентандрејски сабор 1999. године, Православље, 1. децембар 1999.
Речи и знаци српске историје и опстанка!, Православље, 15. децембар 1999.
Српско Бадње вече – Његош против епске и племенске митоманије, Гласник СПЦ, 12. децембар 1999.

2000.
Владика-песник и визија историје као народно-црквене саборности, Православље, 1. фебруар 2000.
Јунаштво – Раваница – Завет, Православље, 15. фебруар 2000.
Завет, матица и крајине, Православље, 1. март 2000.
Завет светосавске нације, Православље, 15. март 2000.
Нација Запада и народ Завета, Православље, 1. април2000.
Опстанак и жртва, Православље, 15. април 2000.
Зашто бомбе на Васкрс (1944. и 1999)?, Православље, 1. мај 2000.
Св. Вукашин Јасеновачки у логорској историји Срба, Светигора бр. 99 (Покров Пресвете Богородице), октобар 2000. године.

2001.
Свети Сава и његов народ – светосавски смисао демократске државе, Војска, 21. јануар 2001.
Српски Завет, Двери бр. 10, 2001.
Историја и вера, Књижевне новине, 1–15. октобар 2001.
Шта је то Светосавски завет, Црквени живот, ВДС АБК, бр. 1, Београд, 2001.

2002.
Црква као извор и упоршите нације, Двери бр. 15,.
Смисао слободе и литургијска свест личности, Црквени живот, ВДС АБК, бр. 4, Београд, 2002.
Литургијска тајна Библије, ЛИТУРГИЈСКА ТАЈНА СВЕТОГ ПИСМА, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.

2003.
Обнова српског црквеног живота, Црквени живот, ВДС АБК, бр. 3, 2003.

2006.
"Нека буде Царство Небеско, и ми у њему, и на земљи као на Небу!", Црквени живот, ВДС АБК, бр. 8, Београд, 2006.

2007.
Икона – сликарски приказ духовног искуства исихазма: изворног лика боголиког човека, Црквени живот, ВДС АБК, бр. 9, Београд, 2007.

2008. 
Евро-америчка империја и православна нација, Црквени живот, ВДС АБК, бр. 10, Београд, 2008.
Посвета, И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, Београд, 2008.

2009.
ИСТОРИЈА И ВЕРА,ЗУОВ, Београд, 2009.

2014.
Дијалог о животном искуству, Зенит бр. 14, 2014.
Смисао – Личност – Историја, Зенит бр. 14, 2014.

2016.
Апокалипса Владике Данила, Летопис Матице српске, св. 6, 2016.

Упокојио се др Жарко Видовић

Прошле вечери 18. маја 2016. г. престало је да куца племенито срце нашег највећег историчара цивилизације и философа богословља, професора Жарка Видовића

Жарко Видовић је рођен 1921. године у Босни у Тешњу код Добоја. У обе Југославије (оне пре 1941. и оне после 1945. године) живео је и школовао се у четири града: Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до 1941. године студирао је у Сарајеву, Новом Саду, Загребу и Београду. Од 1939. до априлског рата 1941. г. студирао је у Загребу: прва три семестра – медицину, а у четвртом семестру прешао је на философију.

По распаду Краљевине Југославије и формирање НДХ био је ухапшен у Сарајеву 6. октобра 1941. године. Из Сарајевског затвора у једном од транспорта налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрапа, кога је Жарко познавао и изузетно волео. Пруга уског колосека из Сарајева одвезла их је до Славонског Брода, па онда у усташки конц-логор Јасеновац (од 8. до 17. маја 1942. године), одакле су га специјалне СС дивизије нацистичке Немачке пребациле најпре у логор у Немачкој, а потом и у радни логор у Осену, Норвешка. У тој стравичној цивилизацији логора, гледајући честа самоубиства логораша који су скакали на електричну ограду не видевши смисао живота, Жарко је нашао смисао живота у осећају Бога у свом срцу, а о том преображају је ретко говорио.

Из логора у Норвешкој побегао је 1943. године у Шведску, где су бегунци из Норвешке, Финске и Немачке били примани с великом бригом шведске државе. Ту је добио статус стипендисте Краљевине и краља Шведске, што му је омогућило да до 1945. године студира на Универзитету у Упсали.

По повратку у Отаџбину, 1945. године, осумњичен као ратни стипендиста шведског краља, био је ухапшен од стране комунистичких власти. У неколиким затворима био је заточен до децембра 1947. године, када је пуштен на слободу пошто му није утврђена никаква кривица.

Више пута прекидане студије – због рата, заточеништва у нацистичким логорима и комунистичким затворима – наставио је на Београдском универзитету 1948., а завршио их је 1952. године. Студирао најпре философију (група за историју философије), а онда и историју уметности.

По завршетку студија дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности под руководстом професора Светозара Радојчића (Светозар Радојчић је успео, по речима Жарка Видовића, да организује велику изложбу средњовековног српског сликарства коју је отворио лично Шарл Де Гол и која је задивила Албера Камија и Мерлоа Понтија; та изложба је учинила више од целокупне дипломатске активности свих политичара до дана данашњег). Као историчар цивилизације увидео је да су политичари најштетнији елемент модерне историје.

По завршетку студија (дипломирао је на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности) запослио се у Сарајеву, где је од фебруара 1953. године радио као универзитетски асистент – предавач при Катедри за историју уметности и цивилизације.

Докторску тезу Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом предао је у Београду маја 1955. године, а одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. До 1961. године предавао је на Сарајевском универзитету као доцент и ванредни професор.

Због политичких притисака, 1961. године био је принуђен да напусти Сарајевски универзитет и да се пресели у Загреб, где је на Свеучилишту као редовни професор предавао историју цивилизације.

Због јавно израженог отпора агресивном наступању хрватског национализама и ширењу србофобије, године 1967. отпуштен је са Свеучилишта и прогнан из Загреба. Још у Загребу написао је текст за Књижевне новине да је Централни комитет седиште разбијања Југославије, и то је објавио тадашњи уредник Момо Капор. Јосип Броз је за то сазнао и рекао да се не реагује на ту изјаву, па је Жарко тврдио да је тек тад схватио колико је та идеја о разбијању Југославије, коју је делио са својим пријатељем Бранком Ћопићем, у ствари, опасна. Преселио се у Београд 1969. године и писао различите књижевне критике и импресије о сликарству, посебно о сликарству Јована Бјелића. Запослио се касније у Институту за књижевност и уметност, где је радио до 1986. године.

Од значајнијих дела поменућемо само нека: Мештровић и савремени сукоб са архитектом, Сарајево, 1960; Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд, 1989; Његош и Косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд, 1989; Срби у Југославији и Европи, Светосавска књижевна заједница, Београд, 1994; Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш, 1998; Литургијска тајна Светог Писма, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002; И вера је уметност, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2008; Историја и вера, приредио и диван есеј написао православни публициста Матеј Арсенијевић (Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд, 2009).

Многе радове је штампао у научним зборницима, тематским издањима групâ аутора, антологијским изборима, националним хрестоматијама.

Жарко Видовић је грчку трагедију сматрао највећим остварењем људског духа, и као и Блез Паскал откривење је претпостављао прометејским напорима људског духа да открију смисао људске егзистенције. Та веза је исто толико чврста и очигледна, колико и неиспитана. У Његошевој ,,Лучи микрокозма” поетске визије се могу тумачити само терминима платонске духовности и платонски мислећег хришћанства. Без таквог приступа сви досадашњи покушаји приказа и тумачења Његошеве ,,Луче микрокозма” представљају не само промашај, већ и нека груба изопачења Његошеве духовности. Али онда настаје и питање: Откуд Његошу платонизам; откуд ако ни највише, универзитетско образовање не отвара човеку ни дан-данас приступ и видике према платонизму?

Професор Жарко Видовић је у самом почетку био предавач на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, Такође, проф. Жарко је предавао историју уметности на Академији СПЦ за уметност и консервацију.

Угасио се са последњим погледом над нашом стварношћу живот нашег највећег историчара цивилизације, професора Жарка Видовића. Овог носиоца ордена Светог Саве за животно дело о нашем највећем српском барду, Његошу, краси, пре свега, једноставност, отвореност, хришћанска спонтаност и искреност по коме су га сви пријатељи познавали. Увек је имао носталгију за Богом који га је својим чудесним промислом и водио кроз овај свет, и за својима, супругом Душком и сином кога је трагично изгубио. Нека га помене Господ у Царству Своме и нека му подари венац славе који Он дарује богоподобнима!

Са Жарком Видовићем изгубили смо једног великог човека дијалога истине са нашом флуидном стварношћу у којој је он успешно налазио језик симбола који нас је преко Литургије водио ка Царству небеском преображавајући твар у Ново Небо и Нову Земљу.

Опело ће служити Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије 20. маја 2016. године у цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду са почетком у 12 часова.

Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве

Преузето са: spc.rs