Новости

31.10.2018 - 19:46:05

Жарко Видовић (1921–2016): мисао слободе у духу вере [II]


2. Из наведеног можемо сагледати шире обзорје доприноса Жарка Видовића развоју „православља српског стила”, како је етос светосавља означио епископ охридско-жички, Николај (Велимировић 1881–1956). Као хришћански философ православне провенијенције, Видовић у готово свим радовима или тврди или претпоставља, као носећи став, да је у егзистенцијалном смислу у историји појединца и заједнице сусрет са Богом могућ, и пресудно одређујућ за приступ главним вредностима какве су истина, красота, добро и смисао – радост, и да се тај догађај одвија пре свега кроз литургијско заједничарење. Управо Литургија открива релационог Бога који са својим створењем комуницира по начелима слободе и љубави – интерперсонално, што историју открива као литургијско-трагедијски простор дијалога у којем се одиграва драма живота. Литургијом омогућено духовно искуство је уједно садржај аутентичног историјског искуства, будући да се историја као Завет људског рода са Богом Логосом, сажима и сублимира, кристалише, управо литургијски и у Литургији, као Памјат. Литургијско искуство је једино дефинитивно превладавање трагедијског искуства, тврди Видовић, будући да једино Исус Христос успева да апсолутну трагедију – трагедију распећа невиног Јагњета, превлада васкрсењем које омогућује спасење свих који се смире за укорачај у веру и смисао у Христу Исусу.


Такво опредељење је одредило Видовићеве концептуализације смисла и задатка философије, теологије, историје цивилизације и уметности, теорије књижевности, али и његове политиколошке интервенције, огромним бројем написа у штампи, како сведоче радови публиковани у Књижевним новинама, Борби, Култури, Хришћанском животу,Православљу, Теорији или Теолошким погледима, и другим значајним часописима и новинама.


Примера ради[1], Видовић философију (као и друге духовно-хуманистичке науке и уметности) схвата на особен начин. Првенствено као свест о трансцендирајућем духовном искуству личног сусрета са личношћу Бога Логоса у Литургији (у посебном „духовном осећању” и „духовном сећању” у – памјати”): у искуству које собом репрезентује историјски посредован и црквено сабран пријем истина вере. Према Видовићу, основна откривена истина вере јесте светотројична (отуда дијалошко-смислотворна) боголикост човека као личности, односно као бића створеног и усиновљеног Богу у Личности Исуса Христа Логоса, Духом Светим а благословом Оца. Тако одређену и литургијском црквеношћу отворену „философију” (коју прихвата тек као дисциплинован а пробуђујући исказ о спасоносним и преображајним духовним искуствима и критичким задацима вере) Видовић разликује од философије као „метафизике” – тог „логичног система бездушне принципијелности”[2].


То ће рећи, метафизику тумачи као универзализовану спекулативну магију интелекта (разума), где обезличени интелект ослоњен на себе (у ставу самодовољног реализма) намеће истоветност себе и стварности као основни постулат последујућег магизма, страсти односно греха[3]. Та интелектом индукована магија (дејство на „стварност” преко апстрактних имена-појмова-технике), посредована кроз систем одношаја језика и појмова, стварност редукује и затамњује заменским конструктима (идеолошким „теоријама”) и сурогатним искуствима (интелектуалним „страстима”), утолико што стварност затвара за обасјање истинама откривења, које су историјске и неметафизичке по својој природи, и предају се откривењем заједници Логоса или Цркви. У том смислу (како покушава да покаже критикујући Аристотела, Августина, Аквинског, Канта и Хегела, Маркса, Хусерла, Хајдегера, Сартра и друге) Видовић неодступно тврди да је управо „метафизика” првобитни „грех” западне философије и томе сходне историје, цивилизације и културе. Такво заузимање он је пропратио паралелним окретом философском наслеђу Платона, као и учењима отаца православне Цркве, продуженим кроз баштину византијско-српске иконолошке, литургијске, колико и философске и теолошке мисли:


„Метафизика – метафизички систем цивилизацијских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи, логички не може ни да тежи, стварању и одржању неке заједнице, људи као личности, бића осећања солидарности, него, уместо те моралне заједнице може само да одржи механизам или апарат људских веза […], свеједно да ли је механизам локални или планетарно империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице управо је механизам веза и моћи оно што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи. Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке, тобоже ’националне заједнице’, односно механизма –  треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро-западу, том Свету технике. […]. Дакле, нова, евро-азијска цивилизација […], мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска, усмерена литургијско-парохијској заједници дијалога, дакле, самом Православљу”[4].


 


Разрадама поменутих руководних начела, применом на најразноврсније прегршти питања, Видовић је успео да развије особену врсту православљем информисане и струковно ненаивне философије у хришћанско-платонском кључу[5]. Ослањајући се на такво философско полазиште он је на изразито смео – „непопуларан” – начин адресовао горућа питања српског и европског друштва, основне проблеме историје, цивилизације и културе.


Ангажман Видовића, интелектуални и етички, донео му је многе неприлике. Болни ударци су стизали како из крила „конзервативаца” Цркве (где његова непосустајна критика епископомонизма, клерикализма, отуђења „надређених” од „подређених” [и обрнуто], групашења, маргинализације улоге лаоса у црквеном животу, отуђења од аскетско-молитвених и литургијских извора живе вере, те истицање дијалога равноправних у парохијској заједници као нуклеусу црквеног организма, али и покушај рехабилитације безусловног смирења кроз себежртвујуће служење другима – нису увек наилазили на подршку), тако из крила антицрквених „либерала” (где његово указивање на безмерни [не само духовно-морални већ и друштвено-политички] значај косовског завета[6] српског народа у вери у спасоносно дело Сина Божијег Исуса – не само да није уважавано, већ је представљало повод за игнорисање, маргинализацију, и за констернацију).


Неки теолози су га подозревали као „философа”, неки философи као „теолога”. Први су држали да његово „платонство” искривљује теолошки супстрат учења и етоса светих отаца Цркве. Међутим, они су своје скромно (у неким случајевима незналачко) „поимање” науке философије (и њене историје, и њене теорије[7], без свести о томе, пројектовали кроз критичке опаске о религијско-философској и теолошкој мисли Видовића, па су се спорили заправо са својим сопственим представама (предрасудама) о мисли Видовића, омашујући њену поруку, камоли огроман значај[8], и оригиналност за историју српске и, шире, нововизантијске православне философије и теологије (чију је свежину, актуелност и развојност уверљиво демонстрирао). Други су сматрали да је његово „хришћанство” алиби за опскурно утапање у православну „мистику”[9], и то у кључу реакционарног „светосавља” и, како су сматрали, штетног и превазиђеног „националистичког” и „антимодерног” култа Косовског завета. Међутим, они су своју замаштаност идеалима левичарски револуционарне мисли удружили са отуђењем од извора управо културе којој је, макар по национално-историјском одређењу, требало да припадају. Нису помишљали да вера има и когнитивну димензију и валидан (премда специфичан) епистемолошки статус, те нису ни осећали своју сазнајну (неки ни моралну) инвалидност.


Тако је Видовић под пресијама вишеврсних неразумевања, непрепознат, по правилу остајао на „ничијој земљи”, као на Голготи: усамљени сведок духовном искуству вере која философски умује – на јединствен начин, освешћен и озарен трансценденцијом[10], а ради црквено-историјског и национално-народног чувања Смисла српског, медитеранског, византијског, православног – Завета.


У сваком случају, Видовић је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским вредностима цивилизације и културе Медитерана, а нарочито српског народа. „’Медитеран’ – који Ками назива ’Југ’, Midi – није географски појам, него културно историјски појам личности, бића, осећања, чувани аутокефални завичај ’интимно уских кругова’ полиса или комуне и културе уопште…”[11]. То ће заправо рећи, Православну Цркву и литургијску духовност облагодаћења личности у заједници спасења, и обрнуто, каквим се традирају унутар медитеранске културе и цивилизације, узимао је за утемељујуће колико вредносно оријентишуће обрасце за осмишљење, развој и чување српске високе културе: такође као моделе за суочење – и смислено превладавање – трагичких искустава и изазова српског народа у историји.


Српску високу културу схватао је као синтезу духовно-хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности православља, литургијског идентитета Цркве и уникалног искуства српског народа унутар његове духовне и политичке историје. Један од примера артикулације, апликативног извођења, поменуте синтезе даје Видовић управо у делу које је пред нама: „Историја спасава своје ученике од филозофије[12], уметност од естетике, а мера осећања од сујете мишљења”. При чему, поновимо, историју (спасење), уметност (стварање красоте) и осећање (покајно преображење) изводи из искуства – вере (сусрет са распетим и васкрслим Христом). Другим речима, он их изводи из вере као искуства аналогног откривењу личности човека у сусрету са Богом каквим се отвара и даје у Литургији као богослужбеној сржи бића Цркве. Дакле, његова мисао, с једне стране, јесте научно-струковно општа и компетентна и, с друге стране, не мање исторична и егзистенцијално посебна. С тим да је та мисао литургиолошки утемељена и сваком својом вибрацијом литургизована и литургоцентрична.


„… Литургија је највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух Свети и Бог, чије име ми само знамо. Он делује кад се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу”[13].


Захваљујући томе мисао Видовића је на препознатљив начин уникална, афирмативна и критичка апологија уцрквења, одуховљења и преображења човека као литургијске личности. Та мисао се обраћа свакој личности, али кроз регистре опита овог особено узоритог припадника српског народа: народа који, како хоће и подсећа Видовић, јесте предзначен да буде заветна историјско-морална заједница спасења у једном Исусу Христу, Логосу и Сину Божијем: у једној свесаборној Литургији. Следствено, Видовић је један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји, после Његоша[14]. За његово религијско-литургиолошко заузимање у философији и у критичкој пракси мишљења уопште несумњиво је на одређујућ начин важило да „праведник од вере живи” (Гал 3:11): рекли бисмо, од вере православеће.


Жарко Видовић непорециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Јустин Поповић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Сава Шумановић, Михајло Пупин, и уз друге из плејаде српских хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја у ХХ веку: из редова философа, теолога, књижевника, уметника и научника. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и вредности, надасве историјске стварности опитоване у етосу црквено-народне заветности, Видовић је ослонио на вероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо и отворио према Православљу и Српској Православној Цркви.


У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне вредности повезане са вером у живог Бога, када се духовно, морално, ментално, психолошко и телесно здравље појединца и заједница системски убрзано растачу: у време убрзане кризе и дестабилизације духовног идентитета, дело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцењивог значаја, не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским вредностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање, и аналогно креативно развијање, личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају.


* Последњи део текста биће објављен 6.11.2018.


 


Извор: Предговор у: Жарко Видовић, Дела, т. 1: Библио-био-графија, Београд: Задужбина Жарка Видовића, 2018, 7-28.


 


 


[1] У тексту уводно-предговорног типа, какав је овај, не може се ни помишљати на свеобухватно слојну, детаљну а подробно целовиту, студијску анализу и оцену Видовићевог схватања философије (и критички корелираних проблемских склопова какви су метафизика, техника, магија, идеологија и историја), а камоли његовог дела у целини.


[2] Жарко Видовић, „Смисао, личност, историја”, Зенит, год. XI, 14 (2014) 161-202: 198.


[3] Будући да спекулативни интелект, тојест метафизички его, стварност изводи из себе самог, а не из духовног осећања вере у опиту међуличносног заједничарења са Богом у аутентичној историјској заједници Цркви: тојест без пријема обасјавајућег, оличносњујућег и облагодаћујућег дара откривења истине о стварности и Створитељу у Исусу Христу. Ако се у таквом полазишту откривене истине вере констатују, сматра Видовић, оне се у традиционалној западној метафизици уважавају церемонијално и уједно интелектуализују унутар спекулативног система који не рукује аутентичним духовним искуством сусрета са божанским, нити омогућује пут до таквог сусрета. Цена је је замена духовног за магијско искуство: искуства интерперсоналне заједнице смисла искуством самоапсолутизованог интелекта („ја” као квазиапсолут), који, ако је он све што постоји, заправо јесте једно смисла лишено – ништа. Дакле, цена је оно што Видовић назива „метафизика”. (Упоредити оно што рецимо Лешек Колаковски описује као „метафизички ужас”: в. Leszek Kołakowski, Metaphysical Horror, прев. A. Kołakowska, Blackwell, UCP, ¹1988). Видети: Жарко Видовић, „Навика, метафизика и духовно искуство”, у исти: Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989, 66-182.


[4] Жарко Видовић, Смисао, личност, историја”…, 197-198.


[5] Видовић је успео да Србима презентује једног заборављеног Платона: Платона који, по Видовићу, учи посматрању тајне самоистоветности сваког бића – бића несводивог на разумске обраде чулних утисака, несводивог ни на појмовне апстракције, а датог у пуноти уму у светлоиманом иступљењу: Платона изузетог метафизици концептуалног реализма са којом је често поистовећиван у школским симплификацијама платонства. Видети: Жарко Видовић, „Теме искључиво платонске”, у исти: Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989, 250-376; Татјана Миливојевић, „Истина, смисао и дух у философији Жарка Видовића”, Зенит, год. XI, 14 (2014) 155-160.


[6] Милош Ковић, „Косовски завет и национални идентитет Срба”, у: М. Марковић, Д. Војводић (уред.), Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији: идентитет, значај и угроженост, САНУ, Београд 2017, 113-141.


[7] Немајућу нити ваљану нити довршену обуку из методолошко-логичке, херменеутичко-критичке, и системско-проблемске тематике науке философије: нити имајући озбиљније (само)разумевање системског и историјски веома комплексног колико суптилног односа философије према теологији и обрнуто.


[8] На пример, превидели су његову оригиналну употребу феноменолошке методе ради описа духовног искуства као специјалне врсте изворно дате „осећајне свести” и њој сходне „предметности”: уочљивих изван природног режима свести, у равни „надприродног” – приликом и након дејства благодати као знака присуства трансценденције, духа, оног божанског. Према Видовићу, управо облагодаћена свест: наиме, свест која освешћује духовни осећај присуства Бога, јесте изворна свест. Стога, тек метода која дисциплиновано описује ту и такву свест, заправо, описује најизворније феномене тојест стварности. Наравно, такво преусмерење и преконцептуализовање феноменолошке методе подразумева напуштање искључиво аутономног искуства-свести и, уједно, отварање хетерономном искуству-свести: тачније, захтева отвореност нашем (са)конститутивном Другом.


[9] Немајући нити елементарна знања из православне теологије и њој сродне религијске философије: нити имајући васпитана искуства из литургијско-црквеног живота вере.


[10] Жарко Видовић, „Појам духовног искуства”, у исти: Огледи о духовном искуству, Сфаирос, Београд 1989, 7-65.


[11] Жарко Видовић, Смисао, личност, историја”…, 196.


[12] Мисли се на интелектуалистичку метафизику лишену духовног искуства из аутентичног осећања и поимања вере. По правилу је за такву врсту мишљења, „метафизику”, користио и термин „филозофија”, који не треба мешати са његовом употребом термина „философија” у позитивном значењу.


[13] Жарко Видовић, „Дијалог о животном искуству”, разговор водио: Богдан Златић, Зенит, год. XI, 14 (2014) 125-138: 136.


[14] Богдан Лубардић, „Српска религијска философија у ХХ веку: личности, идеје, токови”, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 4, прир. Б. Шијаковић, Православни богословски факултет, Београд 2009, 7-56.


Следећа вест: 01.03.2018 - 14:17:25

Летопис Матице срске, Темат: Жарко Видовић