Новости

27.10.2018 - 13:18:09

Жарко Видовић (1921–2016): мисао слободе у духу вере [I] Богдан Лубардић


„Ја сам многа зажегâ канђела на олтару Цркве Православне; […] да поджежем колико узмогу, и ваш огањ свети на олтару, на олтару Цркве и поштења” (Петар П. Његош, Горски вијенац, Беч 1847, л. 2246-2252)


 

1. Професор др Жарко Видовић (17. мај 1921 – 18. мај 2016) један je од најистакнутијих српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ и почетка ХХI века. Његов живот и дело имају колосалан опсег и значај у сваком смислу, и, разуме се, пресежу оквире само теоријских доприноса српској и европској духовној култури. Претходно ћемо упутити у основне аспекте биографије и библиографије овог дубоког колико јединственог мислиоца, који још увек није довољно познат (камоли етаблиран) у широј српској културалној јавности, чак ни у круговима стваралаца који су израженије посвећени истраживањима и развоју српске духовне културе у историји[1].


Видовић је рођен 1921. године у месту Тешањ у Краљевини СХС, близу Добоја у Босни и Херцеговини. Од 1939. године до почетка Априлског рата 1941. године студирао је на Свеучилишту у Загребу. Пре тога је похађао гимназију у Новом Саду, од 1931. године. У Загребу је започео студије медицине (три семестра), али је потом прешао на студије философије (један семестар). Уз историју и теорију књижевности, историју цивилизације и уметности, и уз теологију – философија, и то религијског усмерења, дубоко ће одредити његово опажање, вредновање и оријентисање у свету друштвено-историјског живота. Био је учесник у Априлском рату 1941, и то као пешадинац војске Краљевине Југославије. У јесен 1941. године ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. године опет бива хапшен и затваран. Због својих ставова и отпора окупационом режиму хапсе га и нацистичко-немачки окупатори и нацистичко-усташки окупатори. У страшном великом транспорту од 6. до 8. маја 1942. године усташе њега, и многе друге страдалнике, депортују у концентрациони логор Јасеновац, у пакао на земљи, пругом која је из Сарајева тамо водила, преко Славонског Брода. У једном од тих депортационих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрапа (†1942) из Клепаца, којег је Видовић познавао и поштовао.


Недуго затим специјалне СС јединице у сарадњи са припадницима организације Тот (тзв. тотовци [Organisation Todt[2]]), двадесетједногошњег Видовића из концентрационог логора „Јасеновац” транспортују у сабирни а озлоглашени логор „Сајмиште” у Београду[3]. Ту је са другима упућен на принудни рад, приближно у периоду од маја до средине јуна 1942. године. Потом, након мукотрпног путовања кроз више земаља, са многим српским народом, бива пребачен у радни логор Беис-фјорд код Нарвика у Норвешкој, крајем јуна 1942. године. Како је касније исповедао, у логору је пронашао осећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе инферналног искуства, језив егзистенцијални апсурд, у које су га увели непосредна посматрања готово свакодневних егзекуција, али и самоубистава многих логораша који са апсурдом радикалног зла нису успели да се изборе. Многи теоријски радови Видовића, касније, рефлектују спознају веза између поистовећења са распетим Исусом, страдања, и, вере у тријумф смисла егзистенције, како појединца тако заједнице у историји. Ти радови, такође, рехабилитују (и у средиште саборне памјати враћају) феномен логорашког искуства, и жртву несагледиво великог броја припадника српског и других народа у тој геноцидној историји смрти. У јулу 1943. године из логора успева да побегне у Шведску, где ће се обрести у августу исте године. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету у Упсали, у периоду од 1943. до 1945. године. У Шведској ће са Евом Маријом Јохансон добити ћерку Загу (удату Грип). Са првом супругом ће добити сина Бранка, који ће трагично настрадaти. Са другом супругом, Душком, успоставиће складан и трајан брак.


После завршетка Другог светског рата Видовић се враћа у комунистичку Југославију, где одмах бива ухапшен и пуштен. То доба обележила је криза Информбироа (1948) као и време затвора на Голом отоку (1949–1956). Југословенско друштво, у том „тврдом” периоду, убрзано одлази у правцу комунистима својствене диктатуре и терора над неистомишљеницима[4], а наметање једноумља остаће на снази и касније, током 60-их и потом у „меком” периоду, након утврђења титоистички профилисаног прозападног комунизма, против којег је Видовић иступао. Због слободоумних иступа, и због инсистирања да се формира посебна организација логораша (апартно од „Савеза бораца НОР”), опет бива хапшен и затваран, и то још два пута до истека 1947. године. Дипломирао је 1952. године у Београду, на Катедри за философију и на Катедри за историју уметности, и то као стипендиста града Сарајева. Докторску дисертацију Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом: један естетички проблем одбранио је на Философском факултету Универзитета у Београду на одељењу за историју и теорију уметности, 1958. године. За тај успех заслужна је и помоћ владе Француске намењена истраживању односа архитектуре и ликовне уметности. Наиме, од септембра 1956. до јуна 1957. он је био позивни стипендиста владе Француске.  Већ у то време Видовић је знатан ерудита са импресивним полиглотским способностима (говорио је, читао и писао на норвешком, немачком, шведском и француском језику).


Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки и педагошки животни пут. Предавао је на Универзитету у Сарајеву (од 1953. као асистент а од 1958. као доцент). Потом ради као ванредни професор и на Свеучилишту у Загребу (1961–1968). Међутим, 1967. године бива присиљен да напусти Загреб. Оштри написи Видовића против тада руководећих тела СФРЈ, пресечени су и санкционисани. То је било и време уочи размаха новог хрватског национализма, унутар МАСПОК-а, од 1971. године. Његови протести против србофобних тенденција у хрватском друштву, а међу првима је о томе проговорио, такође су прекратили његову академску каријеру у Загребу. У Београд се преселио у јулу 1968. године. Ту успева да се запосли као научни саветник у Институту за књижевност и уметност, од 1970. године. У том институту, током више од 15 година плодног и јединственог по резултатима рада, остаје све до одласка у пензију 1986. године.


У време кризе југославизма и комунизма, од почетка 80-их година прошлог века, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима левице, уз друге интелектуалце Српске Православне Цркве, укључујући епископе Атанасија (Јевтића), Амфилохија (Радовића), Данила (Крстића) и друге. Захваљујући запаженом заузимању за повратак српске интелектуалне елите, и друштва у целини, изворним вредностима српског народа као историјске нације одређене православљем, медитеранским културолошким типом и хришћанским европејством[5] – Видовић успева да се потврди као један од најистакнутијих српских мислилаца религијско-патриотске провенијенције. Лепо је примећено да је Жарко Видовић, свакако својим Огледима о духовном искуству (Београд ¹1989) или делом Срби у Југославији и Европи (Београд ¹1994), на одређени начин, опозитни пандан југославистичко-комунистичкој, антитеистичкој и антитрадицијској позицији коју је дуго репрезентовао рецимо титоиста Радомир Константиновић (1928–2011) са студијом Filosofija palanke (Beograd ¹1969).


Дубоке бразде заорао је Жарко Видовић и унутар академског система Српске Православне Цркве. Примера ради, Видовић је један од професора првог оснивачког сазива Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи, који се налази у саставу Универзитета у Источном Сарајеву. Видовић је предавао историју уметности и на Академији Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију, у Београду, а његова Уметност у пет епоха прихваћена је као уџбеник. Жарко Видовић, тај Мокрањац српског заветног мишљења, својим страдално-исповедним житијем: пословичном честитошћу, марљивошћу, као и дубоким захватом у ткиво српског саборног памћења (које је чувао, у руковети сабирао, развијао и промовисао као грађанин Србије, Медитерана и Европе), успео је да постане оваплоћење идеала интегралног православног Србина. Српска Православна Црква је његов смирен и озбиљан рад, његову облагодаћену личност, препознала и признала. Из тих разлога специјална комисија Светог Архијерејског Синода СПЦ, на челу са Његовом Светошћу патријархом српским, Г. Иринејем, 07. 10. 2015. године одликовала је професора Видовића орденом Светог Саве другог степена. Тиме је учињена правда у Христу блаженом и Духом Светим озареном Жарку Видовићу за његове црквено-народне и национално-културалне животне заслуге, велике, са посебним освртом на његов јединствен колико меродаван његошолошки допринос разумевању дела Митрополита цетињског, Петра II Петровића (1813–1851)[6]. Како је речено у образложењу, одликовање се додељује „… историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света”[7].


Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дела. Навешћемо најзнатнија изабрана дела, хронолошким редоследом, како бисмо приказали њихов тематски захват, проблемско јединство и теоријски значај:


  • Mештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: jeдан естетички проблем (Сарајево 1961);

  • Problemi i pregled historije civilizacije (Zagreb 1963);

  • Umјetnost u pet epoha (Zagreb 1964);

  • Логос, литургијска свест православља (Београд 1983);

  • Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Београд 1985; Ниш ¹1996, ²2016);

  • Огледи о духовном искуству (Београд 1989);

  • Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд ¹1989, ²2013)

  • Срби у Југославији и Европи (Београд 1994);

  • Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству(Цетиње 1997);

  • Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд–Ваљево 1998);

  • Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999);

  • Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002);

  • И вера је уметност (Београд 2008);

  • Историја и вера (Београд 2009);

  • Његош и литургијске анагнозе (Београд–Подгорица 2017).

  • Поменућемо и књиге објављене у фељтонским наставцима:


  • Разговори о сликарству (Омладина: Београд 1952);

  • Пјесник се рађа (Живот: Сарајево 1957);

  • Ο takozvanom οtuđenju čοvjeka (Κοlo Μatice Ηrvatske: Ζagreb 1963–1964)

  • * Други део текста биће објављен 24.10.2018.


     


    Извор: Предговор у: Жарко Видовић, Дела, т. 1: Библио-био-графија, Београд: Задужбина Жарка Видовића, 2018, 7-28.


     


     


    [1] У међувремену смо добили неколико вредних прилога којима мисао и дело Видовића почињу да улазе у озбиљнији процес рецепције: у њега достојно разумевање, вредновање и дијалог (Б. Златић, Т. Миливојевић, А. Гајић, В. Димитријевић, Д. Оцић, С. Владушић, М. Арсенијевић). Посебно је важан темат часописа за уметност, науку и философију Зенит (год. I, бр. 14, 2014, 114-202; гл. одг. уред. Срђан Станишић) посвећен Жарку Видовићу. Исто важи за темат часописа Летопис Матице српске (књ. 498, бр. 6, 2016, 767-820; гл. уред. Слободан Владушић). Оба темата предзначују препоручљиве путеве пријема опуса Видовића, методологију коју ваља развијати у жељеном правцу. Дужни смо томе да прибројимо и следеће радове: Матеј Арсенијевић, „Косовски завет и судбина Европе: Заветна мисао Жарка Видовића као критика метафизике”, у Жарко Видовић, Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе, Византијско огледало, Ниш 1996, 119-142; исти, „Завет – пут србског богословља”, у Жарко Видовић, Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству, Светигора, Цетиње 1997, 5-14.


    [2] На челу са рајхсминистром за муницију и утврђења, Фрицом Тотом (Fritz Todt), припадници те организације (ОТ), поред осталог, широм окупираних земаља бирали су радну снагу за ропски рад у корист ратних циљева Трећег Рајха. (Ту организацију не треба мешати са Reichsarbeitsdienst [RAD] где су, углавном без присиле, радили већином немачки радници [тако је, нпр., изграђен систем Autobahnen, и остварени други масивни конструкторски пројекти]).


    [3] Видовић о томе сведочи у интервјуу који је дао за часопис Недељник (29. октобар 2015) 54.


    [4] Последице државом наметнутог једноумља, бетонираног присилом и насиљем, убрзо ће описати Солжењицин (1959, 1962), критиком комунистичког тоталитаризма и ауторитаризма. Видети: Александр Солженицын, „Один день Ивана Денисовича”, Новый мир, 11 (1962).


    [5] Александар Гајић, „Срби и Европа у делу Жарка Видовића: између завета и метафизике”, Зенит, год. XI, 14 (2014) 150-154.


    [6] Видовић је успео да Србима открије једног затрављеног Његоша: Владику Петра Петровића који не само да пева о Косовском завету већ пева из Завета, и то категоријама које су фундиране у црквено-литургијском доживљају света. Успео је то разумевањем које (уочавајући извесно и код Његоша присутно платонство) не закида нити сакрива Његошев непорециво православни етос мишљења и осећања света. Видовићев Његош је изузет травестијама марксистичко-југославистичких интерпретација, и одвојен од покушаја који недовољно респектују његово етичко, философско, есхатолошко – тајновидство, итекако информисано духовношћу православља. Видети: Жарко Видовић, Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку, Филип Вишњић: Београд ¹1989, Алтера: Београд ²2013, 11-151); исти, Његош и литургијске анагнозе, Београд – Подгорица, СОЗ Архиепископије београдско-карловачке – Матица српска: Друшво чланова у Црној Гори, Београд–Подгорица 2017, 13-52.


    [7] „Аутобиографски поглед на ’Житије и Збитија’ Жарка Видовића, Православље: новине Српске Патријаршије, 1166 (2015) 12-16.


    Текст са: теологија.нет


    Следећа вест: 31.10.2018 - 19:46:05

    Жарко Видовић (1921–2016): мисао слободе у духу вере [II]