Задужбина Жарко Видовић

О задужбини

Задужбина Жарко Видовић је задужбина Светог Архијерејског Синода СПЦ. 16.09.2017. на редовној седници САС СПЦ, а на предлог Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског и егзарха свештенога трона Пећкога др Амфилохија, донета је одлука о оснивању Задужбине Жарко Видовић. 

Задужбина је основана и функционише по аутономним правилима СПЦ. 


Одломак из дописа Светом Архијерејском Синоду:

``1. Чињеница је да професор др Жарко Видовић (1921–2016) јесте један од најистакнутији српских православно оријентисаних теоретичара друге половине ХХ вјека. Изнјећемо најосновније податке из његове животне и радне биографије. Рођен је 1921. у месту Тешањ у Краљевини Југославији (близу Добоја). Од 1939. до априлског рата 1941. студирао је у Загребу: прво медицину, а потом је прешао на философију. Учесник је у априлском рату 1941, и то као добровољац. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Потом 1942. бива хапшен и затваран, и то два пута: од стране њемачких окупатора и усташких окупатора (06.10.1941). Депортован је у концентрациони логор Јасеновац. У једном од тих транспорта из сарајевског затвора налазио се и Свети великомученик Вукашин Мандрака из Клепаца, којег је Видовић добро познавао и поштовао. Из Јасеновца га специјалне СС трупе пребацују у логор у Немачку. Затим је одведен у Норвешку, у логор Осен.  Како је казао, у логору је пронашао осјећање присуства Бога. Тиме је превладао ужасе пакленог искуства између апсурда убистава и самоубистава логораша, чему је био непосредни свједок. Његови теоријски радови, касније, рефлектују спознају веза између Бога, страдања и вјере у смисао егзистенције појединца и заједнице у историји. Године 1943. успјева да побјегне у Шведску. У тој земљи ће наставити студије на Универзитету Упсала. У Шведској ће се оженити и добити ћерку Загу (удату Грип) . После завршетка Другог Свјетског рата  Видовић се враћа у комунистичку Југославију. Због својих слободоумних иступа у прилог демократизацији друштва, бива хапшен и затваран још два пута. Дипломирао је 1952, на Катедри за философију и на Катедри за историју умјетности. Докторску дисертацију „Мештровић и савремени сукоб скулптура са архитектом“ одбранио је на Философском факултету Београдског универзитета 1958. године. Потом започиње плодан али трновит научно-предавачки животни пут. Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (1953–1961) и на Универзитету у Загребу. Међутим, у врјеме МАСПОК-а бива присиљен да напусти Загреб, 1967. године. У Београд се преселио 1969. године. Ту успјева да се запосли у Институту за књижевност и умјетност. У том институту ради до одласка у пензију 1986. године. У врјеме кризе југославизма и комунизма, током почетка 1980-тих, Видовић се срчано укључује у полемике и мисаона суочавања са српским идеолозима комунизма, уз друге интелектуалце Српске Православне Цркве, укљчујући тада јеромонахе Атанасија (Јевтића) и Амфилохија (Радовића) и друге. Он је један од професора првог оснивачког сазива на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи. Професор Видовић је предавао историју умјетности на Академији Српске Православне Цркве за умјетност и конзервацију. Српска Православна Црква је професора Видовића одликовала орденом Светог Саве, и то за његове црквено- културалне животне заслуге, са посебним освртом на допринос разумјевању дјела Петра Петровића Његоша. Професор др Жарко Видовић је иза себе оставио капиталан опус објављених и необјављених дјела. Навешћемо само изабрана главна дјела, како би се увидио њихов тематски захват и садржински значај:


 


·         Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом: један естетички проблем (Сарајево 1961).


·         Огледи о духовном искуству (Београд 1989).


·         Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (Београд 1989).


·         Срби у Југославији и Европи (Београд 1994).


·         Трагедија и Литургија: есеј о духовној судбини Европе (Ниш 1996).


·         Суочење Православља са Европом: огледи о историјском искуству (Цетиње 1997).


·         Из Светог писма: избор, коментари и поговор (Београд – Ваљево 1998).


·         Романи Ђорђа Оцића: поетофилософија и коментари (Београд 1999).


·         Литургијска тајна Светог Писма (Београд 2002).


·         И вера је уметност (Београд 2008).


·         Историја и вера (Београд 2009).


·         Његош и литургијске анагнозе (Београд – Подгорица 2017).


 


2. Из наведеног можемо извести шире одлике доприноса Жарка Видовића развоју „православља српског стила“, како је за етос светосавља говорио Свети Владика Николај охридско-жички. Као хришћански философ православне провенијенције Видовић у готово свим радовима или тврди или претпоставља као носећи став да је у егистенцијалном смислу у историји појединца и заједнице сусрет са Богом могућ, прије свега кроз литургијско заједничарење: Литургија открива релационог Бога који са својим створењем комуницира по начелима слободе и љубави—интерпресонално, што историју открива као литругијско-трагедијски простор у којем се одиграва драма живота. Стога је Православну Цркву и литургијску духовност сматрао осовинским врједностима  српског народа. То ће рећи,  Православну Цркву и литургијску духовност узимао је за утемељујуће колико врједносно оријентишуће обрасце за осмишљавање, развијање и чување српске високе културе: односно, као моделе за аутентично суочење таргедијских искустава и изазова српског народа у историји. Српску високу културу схватао је као синтезу хуманистичких дисциплина. Основ синтезе тих дисциплина доследно је изводио из нераскидиве повезаности Православља и уникалног искуства српског народа унутар његове духовно-политичке историје. Он је у том смислу и један од најцрквеније профилисаних религијских философа нашег народа у новијој историји. Професор Жарко Видовић непорјециво стоји раме уз раме са фигурама какве су Владимир Вујић, Исидора Секулић, Милош Црњански и другима из плејаде хришћанско-патриотских мислилаца од прворазредног националног значаја. У односу на њих, међутим, он се изразито одликује философски, теолошки и политичко-историјски заокруженим утемељењем начела Српског Завјета. Поступак утемељења те суштински битне идеје и врједности, а надасве историјске стварности, Видовић је ослонио на вјероватно најумније духовно тумачење светосавско-његошевских елемената нашег саборног политичко-културалног идентитета. Иза себе је оставио утицај који покрива неколико генерација умних људи свих узрасних доби, не само научних интелектуалаца, које је доживотно окренуо према Православљу и Српској Православној Цркви. У доба када се и глобално и локално урушавају традиционалне врједности повезане са Богом, када се духовно, психолошко и тјелесно здравље појединца и заједнице убрзано растачу: у врјеме опште кризе и дестабилизације духовног идентитета, дјело Жарка Видовића представља тачку ослонца од непроцјењивог значаја: не само за српску културу већ, потенцијално, и за друге културе са традираним хришћанским врједностима, посебно онима православне провенијенције. Главни разлог томе је што дјело и живот Жарка Видовића представљају узорит образац за осмишљавање личних и заједничних облика живота кроз православну хришћанску самоспознају.``



Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи:


 


1. стручно чување легата Жарка Видовића;


2.  научна обрада легата Жарка Видовића;


3. академски дисциплиновано публиковање критичких издања сабраних и/или изабраних ауторских дјела Жарка Видовића, уз специјална посебна издања;


4. промоција идеја и врједности дјела Жарка Видовића у функцији црквено-образовног и црквено-просвјетног уздизања српског народа;


5. издавање Билтена Задужбине који би на једногодишњој основи објављивао резултате научног рада и других активности Задужбине;


6. организовање редовних годишњих панела и конференција посвећених лику и дјелу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и дјелима.