Задужбина Жарко Видовић

Биографија

Жарко Видовић био је српски историчар уметности, ликовни критичар, историчар цивилизације, религиозни мислилац и историософ.


Рођен је 1921. у месту Тешањ у Босни и Херцеговини. Као гимназијалац се прикључио СКОЈ-у. Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву по потерници коју су за њим расписали органи НДХ. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком).  У "Великом транспорту" пребачен је у Јасеновац. По његовим сведочењима је иконописан лик Светог старца Вукашина из Клепаца, кога је Жарко познавао и пре рата. По доласку у Јасеновац његова група је постројена. Међу усташама које су их постројавале Жарко је препознао колегу са Медицинског факултета. У том тренутку су се појавили немачки сс-овци који су зашли међу затворенике и ударали их батином по ногама. Ко би остао да ногама одводили су га за свој радни логор. Жарко је остао на ногама и по његовом сведочењу тако су му немци спасили живот од усташа. Из Јасеновца је преко  Немачке депортован у логор код Нарвика у Норвешкој.  Тамо је био у радном логору и у више наврата близу смрти.  Године 1943. уз помоћ локалног становништава успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу.


После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији. Докторирао је 1958. у Београду Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (од јануара 1953. године), затим на Универзитету у Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986. 


Писао је и преводио за „Борбу “ , „Културу“, „Књижевне новине“.


Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“...


Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос-литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност".


Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80-их година прошлога века.


Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних философа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне философије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.


Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос - литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност" говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов.


У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет - најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску самоспознају.


Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с Њим се збива драма слободе и љубави.

7 Октобра 2015. у Патријаршији српској, од стране Његове Светости Патриајрха српског Господина Иринеја, Жарку Видовићу је уручен Орден Светога Саве  за животно дело.

Упокојио се у Београду 18. Маја 2016. Сахрањен је на Новом гробљу.